Posvećeno Darku na Svetski dan porodice
Porodica je osnovna socijalna grupa u društvu i obično se sastoji od jednog ili dva roditelja i njihove dece. Nekada su članovi porodice delili isti sistem vrednosti, imali slične poglede na život i društvo i planirali zajedničku ideju razvoja. Oko te ideje su se i životno i ideološki okupljali. Članovi porodice bi trebalo da budu vezani jakom emocijom i uzajamnom brigom. Dešavalo se da se bliski članovi porodice i ne poznaju kao ljudi, ali ih to nije sprečavalo da se vole. Nekako je bilo dobro imati brata, sestru, babu, dedu, koren, korenak, strica, ujčevinu, tazbinu, rodoslov i rod. Nekada je i komšija i kum bio nekakava porodica, nekada je bilo ručkova i večera, praznika i rodbine…
Svetski dan porodice afirmiše ovu društvenu grupu podsećajući na vrednosti, jednakosti između žena i muškaraca u okviru porodice i pokušavajući da zaštite porodicu kao osnovnu jedinicu društva, očekujući da one ispune svoju odgovornost prema zajednici. Generalna skupština Ujedinjenih nacija proglasila je 1993. godine 15. maj Svetskim danom porodice.
Sećam se da je porodica predstavljala oslonac, nukleus društvene strukture i društvenih odnosa. Danas se zbunjujem kada sretnem ljude koji ne znaju ko im je tetka, strina, ujak, baba, te i roditelje nazivaju imenom, a u klasičnoj porodici postaju sve nesigurnji odnosi i vrednosti. Mladi mi često kažu:
“Porodica je kul, ali ne za mene, ja nekako to ne volim… Jedna, žena za ceo zivot, pa deca. Ma ajde, ja ni sebe ne znam da čuvam. Mislim deca su super, ali ne za mene…”
Kuda je to danas pošla porodica?
Pitala sam svog malog prijatelja koga on to ima kod kuće? Odgovorio mi je:- Imam mamu i biciklu.
-Pa nije vljda da ti je bicikla porodica ?
-Pa jeste, brata nemam, baba mi umrla, deda se oženio, majka radi, a bicikla me i vozi i nosi.
-Tata je otisao nekuda, pitala sam ga.
-Ne znam gde je tata, nikada me nije video.
-Ja sam se ponadala da te je on naucio da voziš bicikl – glupo zaključujem.
On me spremno dočekao
– Ne, sam sam se naučio, tako mi se činilo da i mene neko nosi i vozi… Ono ispada da sam sam sebe izmislio.
Pomislih u sebi – a mene si rastužio i osvestio mali prijatelju moj…
Kako da ti kažem da nisi sam sebe izmislio, rodio, niti odredio nekakv put. Kako da pobegnem od tvoga osećanja teskobe i usamljenosti. Prijatelji su mi dali ovo malo prostora da napišem nešto pametno i ja sam shvatila da pišem o tebi i tvojoj usamljenosti. Hoću da te zamolim da kad porasteš, budeš otac, brat, suprug, ujak, teča i sve ono što nekima sada nije važno.
Da imaš decu i taštu i tasta i šuraka i svastiku i zeta, ali ispred i prvo ženu i sebe, mali veliki prijatelju moj. Da čuvaš svoju porodicu i sebe.
Hvala ti što si me pitao da li sam možda ja tvoja porodica.
Hvala ti što si me pozvao u nju. Jesam i trudiću se da oni koje voliš i oni koji te vole ne odu sa scene života, a da ne saznaju kakvog su divnog sina, unuka, prijatelja, oca brata, zeta imali. Jer ti to jesi.
Stručni konsultant Poliklinike Life Impuls,
Psihoterapeut-psihoanalitičar dr Irena Milić
Javite se, dajte svoj komentar i pitajte. Mi smo tu za Vas,
Vaša…
Izvor: Niške Vesti, 14.05.2015.