Neurolozi poliklinike Life IMPULS dijagnostikuju, prate, kontrolišu i leče niz stanja i neuroloških oboljenja, počevši od glavobolja (migrena), vrtoglavica i epilepsije, poremećaja pamćenja (Alchajmerova bolest i druge demencije, multiple skleroze, Parkinsonove i bolesti nevoljnih pokreta (tremor, distonija i dr.)
U okviru lečenja bolnih stanja, u poliklinici Life IMPULS se mogu dijagnostikovati i lečiti sve vrste glavobolja, ali i različita hronična bolna stanja (glave, lica, vrata i kičmenog stuba) koja nisu jasno uzrokovana reumatskim, vaskularnim ili hirurškim bolestima.
Zbog površnog medijskog tretmana mentalnog zdravlja, uobičajeno je da se sve psihijatrijske bolesti jednostavno nazivaju duševnim bolestima, a oni koji od njih pate duševnim bolesnicima. To je otprilike jednako precizno kao kad bi se reklo da netko pati od zarazne bolesti, bez pobližeg određivanja da li je to grip ili AIDS.
Budući da mediji retko prave razliku među duševnim bolestima i spremno udaraju pečat duševnog bolesnika onim vrlo retkim obolelim pojedincima koji su istovremeno i nasilni, veliki deo javnosti uveren je da su svi koji imaju veze s psihijatrima sumanuti i opasni po okolinu. Istina je, međutim, da među psihijatrijskim bolestima postoje velike razlike i da se na psihotične poremećaje ili sumanutost odnosi samo 10 posto svih psihijatrijskih slučajeva.
Psihotični poremećaji, od kojih je najčešća shizofrenija, predstavlja skup ozbiljnih bolesti koji teško narušavaju mentalne funkcije. Dok depresija i anksioznost primarno nanose duševne patnje, psihotični poremećaji izazivaju tegobe na planu spoznajnih sposobnosti. Oni ometaju jasno razmišljanje, donošenje ispravnih zaključaka i odluka, razumevanje spoljnih okolnosti i vlastitog mesta u njima te prikladno ponašanje. Kad su osobito intenzivni, psihotični poremećaji onemogućuju osobu u obavljanju i jednostavnih, nužnih svakodnevnih poslova.
Iako nauka nije do kraja objasnila poreklo i prirodu psihotičnih poremećaja, poznat je veliki deo fizioloških mehanizama koji ih izazivaju, pa su u skladu s tim spoznajama uvedeni lekovi koji te poremećaje stavljaju pod kontrolu. Većina lekova, zvanih antipsihotici, deluje tako da suzbija aktivnost neurohormona dopamina. Inače, to je jedan od hormona srece, hiperaktivni dopamin nekim ljudima izaziva pravu pometnju u umu. Obolelom je potrebna i trajna psihosocijalna podrška, a psihoterapija igra manju ulogu nego kod bolesti koje izazivaju emocionalne patnje.
Kod psihotičnih poremećaja ključni su simptomi halucinacije i zablude. Halucinacija je opažanje pojava ili predmeta koji u stvarnosti nisu prisutni, bilo da je riječ o vidnim, zvučnim, taktilnim (dodir), mirisnim, ili čak okusnim podražajima. Priviđanje stvari i čujenje glasova klasični su primeri halucinacija kod shizofrenih osoba.
Zablude ili obmane su iskrivljena uverenja koja su trajna i često imaju unutarnju logiku. Osoba može živeti u zabludi da je prisluškuju i prate ili da joj truju hranu, te nastavlja gajiti ista uverenja i nakon što joj okolina pruži materijalne dokaze da nije u pravu.
Još neki simptomi svojstveni psihotičnim poremećajima su nerazumljivi ili nepovezani govor, zbrkano razmišljanje, emocionalne reakcije u neskladu s okolnostima, neobično i neprikladno ponašanje, čudne kretnje, zanimanje za nebitne ili bizarne stvari, zapuštanje bitnih životnih aktivnosti, kao što su higijena, posao i međuljudski odnosi. Još jedan simptom koji upućuje na psihotični poremećaj je zabluda o vlastitoj veličini i značenju, što može biti i simptom manične faze bipolarnog poremećaja.
Psihijatrija razlikuje shizofreniju od shizoafektivnog poremećaja, kratkoga psihotičnog poremećaja i drugih srodnih psihijatrijskih smetnji. Za dijagnozu shizofrenije psihotični simptomi – zablude, halucinacije, nesnalaženje u stvarnosti i nelogično ponašanje – treba da traju šest ili više meseci.
Potraju li u periodu od prvog do šestog meseca, postavlja se dijagnoza shizofreniformnog poremećaja. Slične smetnje koje traju manje od mesec dana nazivaju se kratkim psihotičnim poremećajem. Shizoafektivni poremećaj uključuje simptome shizofrenije i simptome afektivnog poremećaja, poput depresije ili bipolarnog poremećaja, poznatog i kao manična depresija.
Dve druge grupe psihijatrijskih poremećaja bitno se razlikuju od psihotičnih poremećaja utoliko što, u velikoj većini slučajeva, ne pogađaju spoznajno-logičke sposobnosti, nego duševno blagostanje ili raspoloženje. Pritom su poremećaji raspoloženja desetak puta rašireniji od psihotičnih.
Izraz poremećaj raspoloženja ili, kolokvijalno, emocionalni poremećaj, nije najsretnije odabran, jer zdravim ljudima ne odražava svu težinu patnji koje izazivaju. Zdrave i neupućene osobe pretežno smatraju da je raspoloženje nešto trivijalno, na što se može lako uticati puštanjem dobre muzike ili odlaskom u veselo društvo. Raspoloženje je moždana funkcija koja određuje koliko smo sretni ili nesretni. Ko ima bolest koja pogađa raspoloženje, oseća se blago do duboko nesretnim, a patnje koje trpi osoba koja ima tešku depresiju tolike su da mnoge vode u samoubistvo. Približno dve trećine svih samoubistava odnosi se na žrtve teške depresije. Zato je potrebno da se sto pre pocne sa lecenjem.
Poremećaji raspoloženja u užem smislu su razni oblici unipolarne i bipolarne depresije, a u širem smislu pripada im i široka paleta anksioznih poremećaja.
Unipolarna depresija je bolest koju skraćeno jednostavno nazivamo depresijom, jer se manifestuje samo sniženim raspoloženjem. Bipolarna depresija uzrokuje izmenu depresivnih i maničnih ili euforičnih epizoda.
Blaži oblik unipolarne depresije zove se distimija, hronično sniženo raspoloženje koje ne poprima jači intenzitet. Analogno distimiji, blaži oblik bipolarnog poremećaja je ciklotimija. Kod nje raspoloženje takođe oscilira, ali u manjoj mjeri, pa depresivne i manične faze nisu jako izražene.
Posebni oblici depresije, koji se javljaju u strogo određenim okolnostima, su postporođajna depresija i sezonska ili zimska depresija, koju uzrokuje manjak prirodnog svetla od kasne jeseni do kasne zime.
Anksiozni poremećaji su srodni depresiji i često se javljaju istovremeno s njom. Dok depresija „vuče“ na tugu, kao središnju emociju, kod anksioznosti je temeljna emocija strah u svim svojim nijansama, od teskobe i strepnje do fobije i panike. Koliko su međusobno povezani anksiozni i depresivni poremećaji, govori i podatak da se i anksioznost vrlo dobro tretira nekim od antidepresiva, koji uz podizanje raspoloženja donose smirenje i ublažavanje napetosti.
Antidepresivi se koriste i u depresivnoj fazi bipolarnog poremećaja, a u maničnoj se fazi izbjegavaju ili im se snižava doza. Temelj lečenja bipolarnog poremećaja su stabilizatori raspoloženja poput litija, koji onemogućuju i visoke uspone i duboke padove osećaja duševnog blagostanja.
Paradoksalno je da depresija i anksioznost mogu postojati nezavisno od okolnosti u kojima osoba živi. Poremećaji raspoloženja mogu nastati i kao posledica dugotrajnog ili jakog stresa, ali i bez ikakvih neugodnih spoljnih nadražaja. Raspoloženje je, kao i inteligencija, sposobnost pamćenja ili talenta za šah, u određenoj meri genetski zadato tako da neko dolazi na svet sa snažnom predispozicijom za depresiju ili anksioznost, a neko drugi s predispozicijom za dobro raspoloženje, nezavisno od okolnosti.